Godina je 789. Tri čudna broda prišla su Portlandu, gradiću na južnoj engleskoj obali. Misleći da su u pitanju neki trgovci, engleski kralj poslao je malobrojnu ekspediciju sa ciljem da ih pozdravi. Međutim, nijedan izaslanik se nije vratio. Hronolozi su, vek kasnije, zabeležili da su to bili prvi nordijski brodovi pristigli u Englesku.
Tokom juna 793.g. grupe severnjaka opljačkale su crkvu Lindisfarne i poklale sve prisutne. I ostala hrišćanska sedišta locirana na obalama britanskog ostrva nisu bolje prošla. Napadači su se već 795. našli blizu Dablina a 799. na jugozapadnoj obali Francuske. Koliko je poznato, sve su ovo bila dela norveških Vikinga. Prvi napadi Danaca desili su se tek 834.g. Bio je to početak doba poznatog kao vikinško, koje se traje od 800-1050.g.n.e. U tom burnom periodu, skandinavski narodi vršili su velik uticaj na ostatak Evrope i putovali dalje od bilo kog dotadašnjeg Evropljanina. Istraživali su bogatstva na Istoku i nemirne vode na severu Atlantika. Naselili su se kao farmeri na Grenlandu i stigli do Amerike 500 godina pre Kolumba.

Vikinzi su služili kao plaćenici na vizantijskom dvoru, razarali hrišćanska anglo-saksonska kraljevstva, prodrli do samog srca karolinškog carstva i Rusije. Masivne količine zlata i srebra su otrgli tada od ruku svojih žrtvi. Koje su posledice ovih ''avantura''? Vikinški ratnici odigrali su aktivnu ulogu u formiranju uspešnih komercijalnih centara od Jorka do Kijeva. Kolonizovali su zemlje na severnom Atlantiku i tako proširili granice Evrope. Stvorili su mnoga moćna kraljevstva. Svuda gde su se pojavili, odigrali su glavnu ulogu u oblikovanju novih političkih struktura. Kao trgovci, stimulisali su porast gradskog stanovništva i razvoj same trgovine stvarajući prostrane mreže puteva kojima se roba prenosila. Iako ime «Viking» znači pirat (vikingr), ali ne možemo reći da je ova skoro tri veka njihove dominacije obeležilo samo pljačkanje i uništavanje.
Kao trgovci, kolonizatori ili ratnici, Vikinzi su obišli skoro ceo poznati svet i otkrili neka nova područja. Iz svojih zemalja, preko superiornih brodova, napadali su zapadnu obalu Evrope, prolazili kroz Gibraltar i ulazili u vode Mediterana, odakle su, opet, stigli do Italije, Španije, Maroka i Svete zemlje. Sa Baltika su ulazili na kontinent i putovali ruskim rekama do Crnog mora i Kaspijskog jezera, odakle su se spustili sve do Bagdada. U Aziji, susretali su kineske karavane sa kojima su trgovali i menjali krzno i gvožđe za razna dobra. Preplovili su ceo severni Atlantik i prvi stigli na Farska ostrva, Grenland i Island. Naselili su delove Engleske, Irske, Škotske i Normandije, područja koja i danas nose njihova imena. Sva ova dostignuća poznata su nam preko mnogobrojnih zapisa i arheoloških nalazišta. Vikinško naselje je npr. otkriveno čak i u Kanadi, na Njufaundlendu.

 

Za razlozima ovih ogromnih iseljavanja ljudi iz Skandinavije tragalo se još u vikinškom dobu. Dudo, sveštenik iz Normandije je oko 1020.g. pisao da je razlog ovih migracija prenaseljenost Skandinavije. Autori nekih islandskih saga iz 13. veka smatraju da je, pak, tiranija ondašnjih vladara bila razlog iseljavanja. Kako god bilo, činjenica je da su se najplodnija i najugodnija mesta u Skandinaviji naselila još tokom praistorijskog doba. Populacija je u tim zemljama naglo porasla tokom vikinškog doba i neprestano su nicala nova naselja. Zemlje i hrane je bilo sve manje a vlast je grabila sve više moći za sebe. Ovo su bili glavni razlozi masovnih iseljavanja i migracije stanovništva. Ono što je Severnjacima omogućilo da postignu to što su postigli, jeste njihovo znanje u pravljenju superiornih brodova, veoma brzih, izdržljivih i nadmoćnijih u odnosu na brodove njihovih suparnika. Vikinški brodovi nazvani su drakarima, jer je njih oblik podsećao na telo zmaja a sami brodovi su takođe bili dekorisani zmajevim glavama i krljuštima.

Krajem vikinškog doba se, dakle, smatra okvirno 1050. godinu. I pored toga, pronađeni su monumenti koji dokazuju da se uticaj stare religije i starog načina života osećao još dugo vremena. Početkom 11. veka, Engleska i Danska imale su zajedničkog kralja- Knuta (Knùtr) koji je oženio hrišćanku Emu i time postao zaštitnik engleske crkve. Do svoje smrti oko 1035. g. on je pridodao Norvešku i deo Švedske svom kraljevstvu. Tako je postao najmoćniji monarh severne Evrope a ovaj događaj je jedan od najbitnijih kada govorimo o okončanju ovog doba. Ipak, na nekim kolonijama se nije tako brzo osetila ova promena. Ovde pre svega mislim na Škotsku i Island gde se još dugo osećao uticaj skandinavske kulture. Na severu Škotske, tokom 12. veka, jedna saga beleži avanture Sveina Asleifarsona koje se nimalo ne razlikuju od onih avantura ranijih Vikinga.
Jedanaesti vek u Skandinaviji beleži osnivanje novih gradova. Tako su stari centri smenjeni novim. Birku je zamenila Sigtuna, Šlesvik je zamenio Hedebi itd. Skoro svi ovi novi gradovi preživeli su do današnjeg doba i postali moderni centri poput Trondhejma, Bergena i Osla; u Švedskoj Sigtuna, Lund i Skara; u Danskoj Aalbara, Odense i Roskilde, između ostalih. Ti novoosnovani gradovi postali su središta crkava i biskupija, kao simbola novog doba u Skandinaviji, ostavljajući tako svoju vikinšku prošlost iza sebe i postajući deo evropskog kulturnog «mejnstrima».

Treba spomenuti i još jedan važan događaj, događaj koji je okončao eru vladavine Nordijaca u Engleskoj- bitku kod Stamfordskog mosta. Ova bitka predstavlja kako politički, tako i simboločki kraj vikinške vladavine na Britanskom ostrvu. Treba spomenuti da malo ljudi zna za ovu bitku, čak i među Englezima, iako ona predstavlja poslednju bitku Vikinga na tom tlu. Razlog tome je što se te iste, 1066. godine, a samo tri nedelje kasnije, odigrala još jedna bitka, ona kod Hastingsa, koja je očigledno bacila senku na bitku kod Stamfordskog mosta.

Upoznaćemo prvo glavne aktere bitke kod Stamfordskog mosta:

-Kralj Harold Godwinsson, engleski kralj. Poginuo u bici.
-Kralj Harald Sigurdsson, vikinški kralj. Nadimak mu je bio Surovi (Hardradi). Poginuo u bici takođe.
-Erl Tostig, brat Harolda Godwinssona, engleskog kralja koji se, međutim, borio protiv njega, na strani kralja Vikinga.
-Eystein Orri, vođa vikinških trupa kod Rikala koje su služile kao pojačanje.
-Vilijam Osvajač, vođa Normana. Bio je indirektni učesnik bitke koji je posle nje napao je Englesku i kasnije postao engleski kralj.

Nakon smrti engleskog kralja Edvarda, vodila se bitka oko krune. Harold Godwinsson i Vilijam Osvajač bili su glavni pretedenti na presto, a krunu je na kraju uzeo Harold. Zbog toga je Vilijam organizovao armiju i flotu kojom bi izvršio invaziju na ostrvo. Tokom leta engleski kralj Harold čekao je neprijatelja na južnoj obali ostrva ali kako se leto približavalo kraju a od Vilijama ni traga, on je raspustio trupe i vratio se u London. Englesku flotu je pri povratku u London zadesilo nekoliko oluja.
Na Haroldovo veliko iznenađenje, početak invazije se odigrao na severnom delu ostrva gde je norveški kralj Harald Surovi prispeo sa 300 brodova i 9000 ratnika. Pored toga, Norvežani su imali za saveznike Škote i Erla Tostiga, brata engleskog kralja. Ova armija se smestila, putujući rekom Hamber, do jednog malog sela južno od Jorka. To mesto bilo je prestonica severnog dela ostrva i trenutno najvažnija meta Norvežana.
Jork je zauzet nakon što je, sa neočekivano malo teškoća, razbijena manja grupa engleskih vojnika koji su branili grad. Harald je ubrzo napustio tek osvojeni Jork ne ostavivši garnizon. Verovatno je za taoce imao neke od najvažnijih stanovnika tog grada. Misterija je zbog čega se norveški kralj uputio ka Stamfordskom mostu. Možda je tamo trebao da se sretne sa taocima ali u svakom slučaju, vreme je pokazalo da je odabiranje tog mesta bilo kobno po Norvežane. Taj most je bio 12 milja udaljen od Jorka i 19 milja od pomoćnih trupa koje su se nalazile kod Rikala.
Engleski kralj je, iznenađen ovim manevrom, ubrzo krenuo ka severu zemlje i stigao za samo 5 dana. Vikinzi su bili potpuno nespremni. Bio je to sunčan, topao jesenji dan i Norvežani su se odmarali kraj reke Dervent, ostavivši most nezaštićenim. Možemo samo da zamislimo kako su iznenađeno izgledali užurbani vojnici kralja Haralda, spremajući se za bitku sa dolazećom armijom koja je ''sve više rasla kako se približavala a njihovo oružje je blještalo na Suncu poput polja izlomljenog leda..''.
Bitka je počela žestokim napadom Engleza i hrabrom odbranom Vikinga. Severnjaci su potom konsolidovali redove i sprečili napredak neprijatelja. Odjednom, situacija se preokrenula i Vikinzi su snažno krenuli napred, želeći da proteraju Engleze sa bojnog polja. Tako su postali opkoljeni i laka meta za strelce i bacače koplja. Tada je vikinški kralj Harald Surovi pobesneo i krenuo ispred svoje armije na Engleze, držeći oružje u obema rukama. Mnoge ratnike je tada pobio, čisteći put ispred sebe snažnim udarcima. Englezi su već bili na ivici povlačenja kada je odjednom strela pogodila kralja Haralda u grlo. Bio je to njegov kraj. Vikinzi su se povukli a Tostig je preuzeo zastavu. Obe armije su potom reorganizovale svoje redove i nakon pauze, boj je nastavljen. U međuvremenu pristigao je i Eystein Orri na čelu vikinških pomoćnih trupa koje su, izmorene od dugog puta, bile lak plen za Engleze. Kralj Harold je čak ponudio mir Norvežanima ali ovi to oštro odbiše, uz reči da će radije svi do jednog umreti. Englezi su, dakle, pobedili u ovoj bici a preživeli Vikinzi se sa 24 broda vratili kući. Da podsetimo, stigli su sa 300 brodova.

Ova bitka je važna iz više razloga- bio je to poslednji direktni pokušaj Vikinga da okupiraju Englesku i prema tome, njihova poslednja bitka na engleskom tlu. Sa druge strane, Vilijam Osvajač, vođa Normana, iskoristio je to što je engleski kralj Harold otišao na sever i iskrcao se, zauzevši dobru odbrambenu poziciju. Kada se Harold vratio, nije imao snage da se suprotstavi Normanima i tako je izmenjena cela istorija Engleske.

                                                                    Varg