Jedno od najmisterioznijih božanstava grčkog panteona jeste Dionis. On je Bog vina, ekstaze, plodnosti, veselja i mnogih drugih stvari koje možemo povezati sa njegovom orgijastično-ekstatičnom stranom ličnosti, ali i sa njegovom ulogom Boga koji daruje i inspiriše ljude raznim zanatima i veštinama poput umetnosti i vinogradarstva. Njegovu jedinstvenost i paradoksalnost teško je objasniti u celini, posebno jednim tekstom, ipak, pokušaćemo to da uradimo ovom prilikom. Dionis je rođen od strane smrtne žene Semele, tebanske priceze,  i samog Zevsa, predstavljajući tako jedinog Boga Olimpa čije poreklo nije u potunosti božansko. Međutim, Dionis nije polubog; Dionis je apsolutno božanstvo koje se ljudima predstavljalo u ljudskom obliku, ili u obliku svojih omiljenih životinja- bika, zmije ili leoparda, ili čak u obliku biljaka, pre svega vinove loze. Takođe, on je predstavljan u obliku nežnog, feminizarog mladića ali i u obliku falusoidnog božanstva muške potencije. On je istovremeno divlji Bog planina, čije se ljudi plaše ljudi budući da njegovu pratnju čine demoni, ali i Bog kome se klanjaju umetnici, seljaci i kraljevi zbog svojih plemenitih darova čovečanstvu. Čini se da su u Dionisu manifestovane sve sfere života: od one divlje i prirodne, preko ljudske pa do same božanske. Ali krenimo redom.

   Mit o rođenju

  Kada je Zevs ugledao Semelu, prelepu princezu Tebe, odlučio je da je poseti i uživa u njenoj lepoti. Kao i svaki put kada bi posetio ljude, Zevs je uzeo ljudski oblik, sakrivši svoju božansku pojavu koja je pogubna po smrtnike. Zaveo ju je i ostavio u drugom stanju. Međutim, ljubomornoj Heri ovo nije promaklo i ona odluči da se osveti. Navela je Semelu da natera Zevsa da joj se pokaže u pravom obliku i ovaj to učini, zbog ranijeg obećanja da će joj ispuniti jednu želju. Istog trenutka kada ga je videla, Semela je izgorela je u božanskoj svetlosti a fetus, tj. Dionis, koji je imao rogove i krunu od zmija, nađe se u vinovoj lozi koja je tada izrasla kako bi ga zaštitila. Potom Zevs uze sina i postavi ga u svoje bedro odakle se kasnije rodio. Zbog toga se kaže da je Dionis dvostruko rođeni. Orfici su, međutim, dodali i treće rođenje koje prethodi ovim već opisanim. Po njima, Dionis je prvo rođen kao Zagreus, sin Persefone, kraljice Hada i Zevsa. Zagreus je, kao dete-bog, postavljen na tron da vlada svetom ali su ga Titani pronašli i pojeli. Titani su potom ubijeni, a iz njihovog pepela sačuvano je srce (ili falus) progutanog Zagreusa koje je kasnije izraslo iz Semele u obliku Dionisa. Dok je bio dete, Hermes ga je po Zevsovom nalogu odneo kod Semeline sestre Ino koja ga je čuvala od Herine osvete tako što ga je oblačila i uzdizala kao da je žensko. Međutim, Inu i njenog muža obuzme ludilo i oni pobiju svoju decu. Nakon toga Ino je uskočila u more i postala Boginja mora Leukotea a Dionisa, božansko dete, Hermes prenese u obliku mladog jarca na planinu Nisa, gde su ga uzgajale nimfe a obučavao pijani satir Silen.

  Sam mit o nastanku Dionisa i njegovom razvoju predstavlja skup motiva i obeležja koji će biti karakteristični i za sam njegov kult kasnije. Vinova loza, menjanje oblika, ludilo koje ga prati i obuhvata ljude u okruženju, nasilje i smrt, divljina, nimfe i satiri... sve ove pojave javljaće se i u kasnijim mitovima o Dionisu, kao što ćemo i videti, uz dodatak nekih novih, možda čak i poznatijih, poput orgijastičkih rituala i slično. Orfici smatraju Dionisa neuništivim Bogom koji vlada nad smrću i životom, budući da je preživeo smrt Titana koji su ga pojeli, izrastao iz njihovog pepela i opet, preživeo smrt druge majke, Semele, što govori o Dionisovoj neuništivosti i trijumfalnom karakteru. Takođe, treba naglasiti da Orfici uče da je čovečanstvo takođe nastalo iz pepela palih Titana, tj. da je u svima nama ta božanska iskra koju predstavlja Dionis lično.

Odrastanje i putovanja Dionisa. Kult.

  Hera je ipak uspela da dopre do Dionisa i pošalje ludilo na njega, kao što je to učinila i drugoj Zevsovoj deci koju je imao sa smrtnim ženama, poput Heraklea. I tako mladi Dionis, tek pošto je razvio veštinu vinogradarstva, krene da luta svetom u stanju ludila. Obilazio je Egipat, Malu Aziju, Siriju, Indiju (ova njegova putovanja inspirisaće kasnije i Aleksandra Velikog koji ga je u velikome oponašao, budući da mu je Dionis daleki predak po majčinoj liniji) sve dok, sumanut i u stanju delirijuma, konačno nije susreo frigijsku Boginju Kibelu, Veliku Majku. Inicirala ga je u svoje tajne rituale i izlečila ga. Nakon toga, Dionis okuplja grupu svojih poklonika i nastavlja da putuje u nameri da stvori sopstveni kult. Njegovi pratioci u velikome su oponašali sledbenike Boginje Kibele: i jedni i drugi su glasno udarali u bubnjeve, igrali i pevali u stanju transa i vršili orgijastične rituale. Idući od grada do grada, Dionis je nailazio na različita raspoloženja ljudi. Dok su ga jedni velikodušno primali, drugi su se rugali njegovim orgijastičnim i divljim ritualima, izazivajući veliki bes u njemu. Svetio im se na strahovit način, šaljući ludilo na ljude i terajući ih da čine užasna dela.
Površni proučavaoci mitologije objašnjavaju ove mitove kao metafore za loše dejstvo koje ima vino na čoveka. Naravno, Dionis je za Grke bio mnogo više od personifikacije vina. On je bio mistično, zastrašujuće i moćno božanstvo čije se prisustvo snažno osećalo. Obilazio je ljude najčešće u obliku lepog mladića, dugih i crnih kovrđža koja su padala na ramena, prijatnog i mirnog izgleda, ponekad i vrlo ženstvenog. Oblačio je kožu od leoparda ili pantera, a ponekad i elegantne i skupe plaštove. Nosio je krunu od bršljana i lišća vinove loze a sa sobom je imao i štap, odn. stabljiku na čijem se vrhu nalazila borova šišarka, što se može tumačiti kao falusni simbol. Često je držao pehar pun vina a na slikama je ponekad prikazan kako igra. Na svojim putovanjima, znao je da jaše leoparda ili pantera, svoje očigledno omiljene životinje, ili da ih upregne u kola.

Iza ove, naizgled mirne slike, krije se strašno i osvetoljubivo božanstvo- Dionis je u grčkoj umetnosti prikazivan kako jede sirovo meso životinja i igra sa njihovim otkinutim delovima, dok ga prate satiri, poluljudske poluživotinjske (najčešće jareće) kreature, stanovnike šuma i planina, vrlo živahne, prgave i pohotne naravi. Njegove ženske pratilje su menade; to su žene opsednute ovim božanstvom koje ga u stanju transa, dok igraju i pevaju uz pratnju glasne muzike, prate na svakom koraku. U takvom ekstatičnom stanju, ove žene su ispunjene božanskom snagom i ponašaju se kao sam Dionis: u stanju su da rastrgnu svakakvu zver golim rukama i jedu njeno sirovo meso, dok se prema mladuncima životinja ponašaju majčinski, hraneći ih i dojeći sopstvenim grudima.
Dionizijski kult je u najranija vremena zaista krasio ritual jedenja sirovog mesa životinja, najčešće bika. Tkz. bahanalije, kako su kasnije nazvane ritualne radnje poštovalaca Boga Dionisa u starom Rimu, zabranjene su odlukom senata negde u drugom veku pre n.e. navodno zbog nemoralnog ponašanja njenih učesnika i omofagije, tj. ritualnog jedenja sirovog mesa, kao i zbog navodnog kanibalizma, iako se on u praksi nije javljao, već samo u mitu. Odluka senata je očigledno bila politički inspirisana, što je još verovatnije ako uzmemo u obzir i moralno stanje u narodu tog doba- orgije slične dionizijskim su često praktikovane u starom Rimu i teško je poverovati da je kult Dionisa smatran nemoralnim, makar većinskom delu stanovništva.
U svakom slučaju, kult je bio raširen i popularan širom Mediterana a praksa jedenja živog mesa smatrana svetinjom. Ritualna životinja smatrana je manifestacijom samog Boga, koji je obrednim putem zaposeo žrtvu i ispunio je svojom esencijom. Poštovaoci bi potom rastrgnuli životinju i jedući njeno meso, zapravo jeli meso samog Boga. Kasnije će ovu praksu zameniti jednostavno ispijanje vina, koje je smatrano krvlju Dionisa. Sve vreme bi poklonici kulta, većinom žene, padale u trans neumoljivim plesanjem, pevanjem i sviranjem, dovodeći na taj način sebe u stanje koje omogućuje kontakt sa božanstvom. Sam cilj rituala je dakle bilo apsolutno stapanje sa Dionisom.
Kroz mitove saznajemo da je Dionis sišao u Had i uzdigao svoju majku Semelu među Boginje. I njena sestra Ino je, nakon ludila koje ju je zahvatilo u blizini Dionisa, skočila u more i postala Boginja. Arijadnu, nakon što ju je Tezej ostavio samu na ostrvu Naksos, posećuje Dionis, inicira je u svoj kult čime je postala njegova nevesta. Po njenoj smrti, Dionis je uzdiže takođe među Boginje. Šta saznajemo iz ovih primera? Smrtne žene koje su imale dodir sa Dionisom i koje nakon smrti postaju Boginje, oslikavaju zapravo stanje žena u dionizijskom kultu: posvećene njemu, kroz ekstazu i obrede, žene dostižu uzvišeno stanje u kojem se poistovećuju sa božanstvom.

   Povezivanje Dionisa sa ženskim principom nije slučajno. Žene su uvek povezivane sa mističnim, budući da je nastupom patrijarhata muškarac preuzeo vodeću ulogu civilizacijskog napretka. Žena nije učestvovala u gradnji, politici i drugim glavnim strukturama života. Zbog toga se okrenula mističnom. Sama Zemlja je ženskog roda; život se rađa iz ženskog tela i umire u ženskom telu, tj. u Zemlji. Zbog toga se ovaj princip povezuje sa granicom između života i smrti, a u mitu su najčešće žene te koje predstavljaju most između dva sveta, nevezano za neki određeni narod. Žene su te koje proriču, poput volvi kod Germana, ili proročica u Delfima kod Grka, jer do svojih saznanja dolaze prilikom kontakta sa drugim svetom. A Dionis, kao što smo rekli, manifestuje divlju stranu prirode, njen bes ali i plodnost, kao i vladara nad smrću i životom.